У Основној школи „Душан Јерковић" настао је кратки документарни филм под називом „То сам ја, Павле", посвећен Павлу Шуњеварићу, ученику одељења ИИИ-4 који има Даунов синдром. Филм су осмислили и снимили сами ђаци, са жељом да ширу јавност упознају са својим другаром и покажу колико је он природан и равноправан део њиховог разреда.
https://www.youtube.com/watch?v=K2K0ofwbCxs
Пројекат је реализован у оквиру школске филмске секције, а подстакао га је наставник ликовног Владан Савић. Снимање је трајало око месец дана, а посебност овог прилога јесте то што учесници нису имали никакве припреме нити су унапред знали питања.
„Питања нису знали ни деца ни учитељица. Желели смо искрене, непосредне реакције, да свако каже оно што осећа баш у том тренутку", објашњава Савић.
Кроз филм се нижу утисци оних који Павла најбоље познају. Његови другари из одељења описују га као ведрог дечака који воли да се игра, скаче, пева и, пре свега, да се смеје. Кажу да им једино тешко пада кад је тужан, јер је иначе увек насмејан и спреман да помогне. „Његов осмех је и наш", поручује један од ђака.
И сам Павле у филму открива своја интересовања. „Играм кошарку, фудбал, између две ватре. Певам и плешем", каже кроз осмех. Другари додају да је најнадаренији за фудбал, да код куће има и голове, а да навија за Партизан.
Учитељица Ивана Миленковић признаје да је на почетку стрепела да ли ће умети да одговори на своју улогу, али да ју је рад са Павлом суштински променио. „Постала сам стрпљивија, пажљивија и емотивнија. Он је огромна енергија и велика љубав", каже она. Напомиње да Павле зна сваког ученика по имену и презимену и да једва чека да крене у школу. „Током распуста се стално распитује када почиње настава. То нас посебно радује."
Слично искуство описује и Павлов лични пратилац, која је са њим први пут радила са дететом са сметњама у развоју. „Пре него што сам га упознала, била сам уплашена. А онда ми је пришао, загрлио ме и насмејао се — и одмах сам знала да проблема неће бити", присећа се. После више од две године заједничког рада, каже да су се заиста везали: „Ја сам његова, а он мој." Додаје да Павле, као и сва деца, не воли баш математику и српски, али да га она и учитељица мотивишу стварима које воли.
Топли тон имају и породични кадрови, које је, како каже мајка Јелена Шуњеварић, снимила Павлова сестра. „Све смо забележили спонтано, онако како код нас изгледа. Заиста смо уживали", каже она. Павлова сестра тренира балет, па неретко заједно плешу, а њега посебно радује представа „Дон Кихот", коју уме да гледа изнова и изнова.
Породица истиче да се Павле радује малим стварима и да је управо тиме и њих научио да уоче лепоту ситних корака. Дружељубив је, обожава рођендане и прославе, а једна од испуњених жеља била му је одлазак на утакмицу Партизана. Недавно је почео и да игра фолклор и за непуна два месеца припремио успешан наступ на концерту.
Стручњаци који раде са њим у његовом напретку виде нешто што превазилази школски оквир. „То је дечак који обећава. Верујем да ће се за њега тек чути", поручује дефектолог Марица Лазовић.
Сам филм завршава се Павловом поруком гледаоцима: „Видите да нисам толико другачији и да је мој свет сличан вашем. Потребно је само мало боље погледати."
Иако је „То сам ја, Павле" првенствено настао као школска активност, аутори не искључују могућност да се са филмом пријаве на неки од конкурса који се баве темом инклузије.
Učitavanje komentara...