Тијана Чекеревац, млада девојка из Прибоја, коју је саобраћајна незгода приковала за колица, сада је успешан студент Педагошког факултета, али и члан Атлетског клуба “Пора” из Ужица. Спорт јој је променио живот, а свима који су у ситуацији као и она саветује да не оклевају већ да се баве оним што ће им улепшати живот.
Ових дана ће бити четири године како ти се десила саобраћајна незгода, која ти је променила живот. Шта се заправо тада догодило?
- Ускоро ће се навршити четири године од тог 15. децембра 2020. године. Ја сам са друштвом ишла на Златибор, и у повратку кући смо имали удес. Ја морам да кажем да се удеса конкретно не сећам, не знам шта је било. Само знам да смо слетели са пута и то из прича. Прво чега се сећам после тога јесте Ургентни центар у Београду, а ја сам до Ургентног у Београду прошла и болницу у Прибоју и у Ужицу, али се ја заиста ничега не сећам. Два дана након саобраћајке имала сам операцију у Београду, а у августу 2021. године сам се оперисала у Турској, где ми је урађена декомпресија кичме.-
Како си пребродила тај период када си схватила да ћес остати везана за колица?
- Ја прво нисам веровала, мислила сам да је све то један сан. Како је време одмицало имала сам велику подршку од мајке, сестре, очуха, заправо целе породице. Пошто је то било време короне није било посета, али они су увек се сналазили да дођу да ме виде и држали су ме некако да не паднем психички, јер сам месец дана провела у Ургентном, а после тога три месеца у бањи. Мајка ме ниједног момента није оставила саму, све време је проводила са мном. Ја мислим да сам због тога изгурала све то, јер да сам ја била сама вероватно бих психички потонула. Мени није ни доктор, нити било ко објаснио шта је и како је, већ су они све причали са мајком, пошто сам ја била малолетна, имала сам 16 година. Запараво, је на њу спао терет да ми она објасни како ће ми бити даље у животу.-
После скоро четири године, стиче се утисак да ти функционишеш најнормалније. Шта је то што је променило твој живот?
- Да будем искрена највише спорт. Ја се јесам осамосталила много пре него што сам дошла у Ужице, али и даље сам увек имала маму, ту по страни. Пошто сам ја средњу школу завршавала у Ужицу у четвртој години, кад сам била овде на тргу сам упознала Милоша и он ме питао да ли ћу да се бавим спортом, али ја и даље то нисам хтела. И онда на наговор првенствено мајке, па онда и свих осталих и Милоша ја сам са њим попричала шта ће ми сутра тај спорт донети, најпре да се осамосталим, да могу сама да функционишем у свему, да сутра не чекам мајку за све. И онда сам се прошле године у септембру преселила у Ужице, живела сам у стану сама, и ту сам стварно највише схватила да неће бити увек мајке ту поред мене да ми помаже. И сад сам у Студентском дому, друга сам година на Педагошком факултету.-
Како сада функционишеш, како услађујеш све обавезе?
- Мало је теже да ускладим све обавзе, јер рецимо када је било државно такмичење мени је тад био испитни рок. Онда сам морала да учим и за испите и да се спремам, да вежбам за такмичење, али мислим да сам успела. Само је битно да се усклади време, да нађеш времена за све и да схватим да морам све то, тако да сам то изгурала. А овако што се тиче тренинга у Ужицу функционишем само са колима. Мало је теже наравно дали ако желимо да дођемо до неког циља, морамо да прођемо прво кроз неке тешке ствари.-
Тренираш већ година у АК “Пора” у Ужицу. Шта си све од медаља освојила?
Прво сам учествовала на државно такмичење, где сам освојила друго место у бацању копља. После тога сам била на МОСИ играма, где сам у парапикаду освојила треће место, трка у колицима на 100 метара друго место и бацање кугле друго место. Сад смо имали републичке игре у Врњачкој Бањи и ту сам освојила прво место за копље и куглу и друго место за диск. То су успеси у земљи, али видећемо како ће бити у иностранству.-
Какви су ти планови за даља такмичења? Да ли је олимпијска медаља Небојше Ђурића и теби подстрек за даља такмичења?
- Небојша ми је стварно велики узор, зато што смо заједно увек на тренингу и када идемо да бацамо и што се тиче теретане, Где год да смо, увек смо заједно. И када видим његов труд и до чега је дошао својим радом и трудом, стварно ме то подстиче ме да и ја тако некад освајам медаље. Велики узор ми је и Милош Зарић, који се сада не такмичи, алии за себе има огромне успехе.-
Шта је твоја порука особама са инвалидитетом?
- Моја порука је да се не устручавају као ја, јер сам се ја доста устручавала. Сада сам схватила да је то много лоше. Треба да се проба све, јер кад погледамо људе као што су Ђука и Милош, заправо су они, по мени, много способнији и успешнији од неких људи који су на ногама.
Пројекат „Снагом ума преко животних препрека“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
Učitavanje komentara...