Редитељка Бранислава Стефановић о својој поставци "Чуда у Шаргану": Симовићев језик је био највећи изазов

Драма „Чудо у Шаргану“ Љубомира Симовића поново је на сцени Народног позоришта Ужице. Овај комад постављен је после 13 година од претходне премијере, а годину дана од како нас је аутор напустио. О утисцима после првих извођења, о поређењу са праизведбом у Атељеу 212, као и о приступу тексту и раду са глумцима, али и новој премијери коју припрема у Ужицу, за портал "Инфоера" и "Вести" говорила је редитељка Бранислава Стефановић.

Недавно је била премијера Ваше поставке „Чуда у Шаргану“ на сцени Народног позоришта Ужице. Какви су утисци?

Мислим да је тренутак у коме је представа изажла значајан и за ужичко Позориште и за наш шири друштвени контекст. Значајан је за Позориште зато што је то после извесног времена прва у продукцијском смислу велика представа, а у ширем контексту, испало је изузетно занимљиво да се нека врста актуелности тог комада нашом друштвеном стварношћу истакла у први план. Срећан стицај околности је да је од праизведбе у Атељеу 212, у режији Мире Траиловић, прошло много времена и да је у различитим јако драстичним и симплификованим редитељским верзијама, које не морају значити лошу представу, мало рашчишћен простор. Имала сам утисак као да се први пут ради „Чудо у Шаргану“.

Како је дошло до сарадње са ужичким Позориштем?

Један од мојих најзначајнијих сарадника, асистент на класи на којој сам студирала, а касније и мој колега и професор, био је Славенко Салетовић који је дуги низ година сарађивао са ужичким Народним позориштем. Он је требало да ради „Чудо у Шаргану“, али се разболео. Његов аманет и последњи позоришни чин био је да мени остави режију представе за коју сам се у изузетно кратком периоду спремила.

Шта Вам је било битно да од Симовићевог ауторског, онога што је у тексту, пренесете публици?

Мени је највећи изазов и могу да кажем слободно да сам задовољна што је настала представа која је Симовићев текст, без неких ствари које су интерполиране и без великог штриха, која допире до језика којим се многа тумачења нису бавила. То је језик који је од свакодневног говора направио поезију. Приступ који ту поезију третира као поезију, а не као реалистично и који је дао већу документарност и животност представи него да се на документаран начин бавило језиком. Тај језик је био највећи изазов, да буде схваћен, да свака реч има јасан задатак у систему, место, структуру, да сваки лик има свој језик, мелодију, грешку и боју гласа, да свака ситуација има прелаз из једног у други ритам, као и у драмском смислу неки делови, блокови.

Поменули смо Ваш приступ и рад на тексту, али не и рад са глумцима. Како је текао тај процес?

Сваки процес је неко почињање испочетка. Не долазим да радим са глумцима са готовим рецептом. Глумце које не знам видим први пут, а које знам видећу први пут у тој представи, са тим другим људима, са тим текстом, са мном у том тренутку. Покушавам да никада не идем пречицом, краћим путем, као да је реч о тезги која продукционо тражи што мање ресурса, што краће време и што извеснији резултат, то су све постулати против којих се на почетку постављам. Покушавам да до краја развијем у сваком (глумцу) оно што је његов максимум.

Како сте дошли до одлуке да и публика током играња представе буде на сцени? Овим избором у једној вечери знатно мањи број људи може видети представу.

Без обзира што је моја позадина академска (ФДУ), моје позоришно искуство је много више утемељено у алтернативном позоришту. Однос према публици који се мери бројкама није мој језик. За сваку представу постоји одређени број и положај људи који учествују у позоришном догађају и који је, по мом осећању, идеалан и ка томе тежим. Представа се дешава у једној кафани на периферији Београда 1964. године. Моја идеја је била, пошто је жанр представе поетски веризам, да због тога што је веризам смо сви заједно на сцени, а да је поетско смештеност на сцену, а не на неко друго место. Знајући колико становника има Ужице, колико сала има места, колико пута се играју представе, који је потенцијални број гледалаца било које најуспешније представе, ми ћемо, ако Бог да, достићи и премашити тај број, али са више извођења, а за глумца и представу је кључан континуитет играња.

Радња је смештена у кафану „Шарган“ на периферији Београда, али су ликови пореклом из овог краја. Какву улогу у Вашој представи има ужички менталитет?

То су Ужичани који се у Београду нису добро снашли, друштвена маргина. Као једна врста малог чистилишта. А доказ да је реч и о неким дубљим слојевима су анализе имена ликова. Јасно је да Анђелко, младић који гине, постаје анђео. Међутим, сва имена, сем једног, су библијска. Имате Иконију, то је јасно. Имате Ставру – онај који држи крст. Имате лутајуће покојне војнике Манојла, заправо Емануел, онај који је увек жив, и Танасија, онај који никада није мртав... Свака реч код Симовића говори о томе не само да су Ужичани ту, већ да су они древни. Наравно ту су и ужички топоними. Тај менталитет и тај пресек трагичног и комичног слика свет онако како га је Симовић, као велики писац, видео.

И оно што је музика, као нешто архетипско, у представи је из дубине ужичког бића јер то што певају Рибашевке (Женска певачка група „Ера“) и као певање и као врста музичког наслеђа, које је наша нематеријална културна баштина, је ретко. Мало је крајева који имају живу традицију која сеже у време много пре хришћанства и ислама на овим просторима.

Један од ликова у ком се остали огледају јесте Просјак. Шта Вам је било битно да овим ликом искажете?

Цео слој онога што је поетско и трагичко остало је кроз ликове војника који лутају 50 година ни живи ни мртви, негде између светова, мада и они у Симовићевом тумачењу имају комичних елемената, у тој народској мудрост, они су сељаци, претходна генерација, док су ликови у кафани лумпенпролетери, а са друге стране је Просјак који је у ствари то чудо. Јасно пише код Симовића да када га ухвате и хоће да га разоткрију, када хоће материјални доказ, да тог доказа нема јер је све дух. Имали смо велике разговоре шта пред крај буде са свим нашим актерима када он тако разочаран одустане од људи. Међутим, нашао се међу њима један који и даље верује. Ту је примењена драматуршка интервенција, мада све то пише у тексту.

Припремате нову премијеру у ужичком Позоришту. О чему је реч?

То је дечија представа. Опет један јако добро скројен текст – „Ходл де Бодл“, Греиданус. То је холандски писац који је на мотивима старе холандске бајке, а на начин модерне комедије дел арте, која има елементе слепстика и цртаног филма, направио причу о две девојке, о једном тати који је полицајац, али спава и не ради свој посао, о два момка, од којих је један богат и нема времена ни за шта друго, а други је добар обућар, али нема када ништа друго, и о томе како је неко ко је као „Деус еx мацхина“, ко не завршава него започиње ствар, неки модерни Помет, дошао и свакога од ликова ставио на своје место, на поучан, али и врло, на први поглед, весео и ведар начин.

Када можемо очекивати премијеру овог наслова?

На јесен. Не знам тачан датум. Пошто је реч о представи за децу, она ће бити за узраст од трећег или четвртог разреда, тако да се то програмски и репертоарски наставља на почетак школске године.