Кроз изложбу из циклуса „Они које не заборављамо“, Градска галерија је недавно изнела пред јавност саму срж ужичке ликовне традиције и колективног сећања.
У средишту ове културне приче нашао се Бранко Ковачевић, сликар на чије је сликарско формирање пресудно утицао његов ујак Михаило Миловановић, први академски сликар нашег краја.
Делујући као истински хроничар града, Ковачевић је на својим платнима оживео и заувек сачувао од заборава куће, сеновита дворишта и улице старог Ужица.
Истовремено, његов педагошки рад имао је велики значај за тадашње младе ствараоце, чиме је дуг животни век овог уметника заокружен као тиха мисија очувања локалног духа и подршке будућим генерацијама. Управо то уметничко наслеђе послужило је као инспирација да кроз интерактивно вођење и креативну радионицу „Од Бранковог платна до наше разгледнице” поведемо децу на узбудљиво путовање кроз прошлост нашег града.
Шетњом кроз галерију, деца су откривала приче скривене иза неких од најзначајнијих Ковачевићевих дела. Почевши од портрета Димитрија Туцовића и професора педагогије Митра Митровића, учила су због чега уметници сликају важне личности и како се њихова дела чувају кроз колективно памћење града.
Испред пејзажа „Драгова и Зрњевића воденица”, ученици су лоцирали некадашње млинове на Међају и упознали се са старим начином живота. Посебну пажњу привукло је платно „Ка Сланушкој улици”, на коме је главна чаролија у игри светлости и сунца, где сенке нису црне, већ обојене у плаве и љубичасте тонове.
Посматрајући слику „Прохорова кућа”, ученици су лако препознали насеље Клисура изнад Дома здравља и кућу породице Прохоров. Том приликом су сазнали инспиративну причу о руском инжењеру Николају Прохорову, који је изградио први модерни ужички водовод.
Пажњу је привукла и монументална панорама дуга чак два метра под називом „Поглед на Ужице са Старог града”. Ова слика је толико важна да краси велику салу Скупштине града Ужица. Одатле су учесници радионице кренули у узбудљиву истраживачку мисију тражења мотива Градске плаже, омиљеног шеталишта Ужичана, а затим и саме средњовековне тврђаве, саграђене пре више векова. У њој је живео један од најмоћнијих српских витезова, велики жупан Никола Алтомановић, који је из своје куле управљао читавим овим крајем.
Епилог ове галеријске авантуре био је посвећен сликама „Касапчића мост” и „Ткаља”. Испред приказа Касапчића моста деца су сазнала да је овај историјски објекат у стварности имао пет великих камених лукова. Међутим, због специфичног угла посматрања, Бранко Ковачевић га је на платну представио са четири лука. Овај мост је пре скоро четири века, тачније 1627. године, изградио Мехмед бег Касапчић, турски везир српског порекла, а немачки војници су га срушили приликом повлачења из Ужица у децембру 1944. године.
На истом месту деца су чула и дирљиву причу о славном ужичком писцу Милутину Ускоковићу. Многи данас не знају да је његова мајка у то време имала новца за само једну оловку. Пошто је Милутин имао браћу и сестре, мајка је оловку ножем пресекла на три дела, заоштрила их и поделила деци. Баш те успомене на тешко детињство и пресечену оловку Милутин је носио кроз живот, а касније је написао прелепе приче о Ужицу, Ђетињи и старом Касапчића мосту, доказавши да за велика дела није важан скуп прибор, већ машта и оно што носимо у себи. За сам крај, слика „Ткаља” и приказ старог ужичког прела са женом која тка на разбоју заокружили су ову причу сведочанством о тешком ручном раду, али и непресушној креативности старих Ужичана.
Након уводног вођења, уследио је практичан рад на маслинасто-зеленим музејским разгледницама које је од заборава сачувао колекционар и музичар Миша Познановић, велики заљубљеник у ужичку историју. Ове сведоке прошлог времена који чувају сећање на некадашњу Реалку, Коруновићеву Соколану, стару централу и зграде Војног гарнизона деца су упоредила са данашњим Instagram постовима. То им је одмах приближило задатак да на маштовит начин споје две различите епохе.
На предњој страни разгледница, малишани су интервенисали оловкама и фломастерима, доцртавајући детаље модерног доба попут паметних телефона, тротинета и савремених аутомобила, док су на полеђини исписивали кратке поруке адресиране некој драгој особи, другу или другарици. Креативна авантура завршена је качењем радова на прозирне струне, где су ученици формирали лебдећу поставку у средишту галеријског простора. Шетајући кроз ову мрежу сећања, посетиоци су са једне стране могли да уживају у разиграним цртежима, док су са друге сведочили о свету дечјих емотивних порука.
Са прозирних нити одјекивали су искрени дечји гласови. Док је једна девојчица писала мами како једва чека да заједно прошетају кроз овај лепи призор, један унук је пожелео да са својом баком подели причу о томе како је град некада изгледао. Кроз ваздух је пролетела и једна чудесна порука са Касапчића моста у којој један основац поручује: „Ја сам сада у прошлости, а ти у садашњости.” Ова лебдећа мрежа сећања успешно је повезала богату историју нашег града са новим генерацијама које долазе.
Захваљујемо се ученицима трећег и четвртог разреда Прве основне школе „Краљ Петар ИИ“ и њиховим учитељицама Мирели Лазић, Гордани Никовић, Нади Радојичић и Катарини Јованетић на успешној сарадњи у реализацији ове радионице.
Učitavanje komentara...