Краљевски и Бели двор

Велелепни комплекс на Дедињу налазио се у стању потпуне оронулости и запуштености пре званичног усељења у Краљевски двор престолонаследника Александра Карађорђевића са породицом пре нешто више од две деценије.  Комплекс је у државном власништву, а породица за сада има право коришћења

Посети и двочасовном разгледању Краљевског комплекса претходила је донација у књигама од стране Историјског архива Ужице и позив домаћина да запослени ове установе културе посете двор. Била је то прилика за први сусрет и нека нова сазнања о здању које је деценијама уназад  било скривено од очију јавности. Нарочито Краљевски двор који је од 2001. године дом и кућна адреса династије Карађорђевић. Дворове на Дедињу сада могу посетити и туристи уз претходну најаву Туристичкој организацији Београда. Пожељне су групе од најмање десет људи, а окупљени туристи могу се видети пред капијом како чекају да уђу у назначено време у комплекс који се простире на 136 хектара.  О готово свим детаљима везаним за историјат велелепних грађевина и њиховом културном благу, поред осталих предано брине и водич Милица која посетиоцима пружа на увид прегршт чињеница и објашњења везаних за двор и преломне догађаје у Србији за протеклих сто година.

Краљевски двор изградио је краљ Александар у периоду 1924-1929. године и дело је архитекте Живојина Николића и  Николаја Краснова, чувеног  руског  архитекте, академика који је оставио неизбрисив траг и у српској архитектури. У саставу  виле грађене од белог камена у српско-византијском стилу је и приватна капела посвећена Андреју Првозваном, заштитнику и крсној слави Карађорђевића.  Вила је окружена парковским терасама на којима се одржавају концерти и пријеми и место са кога се пружа најлепши поглед на Београд и Авалу.  У  овом делу налазе се и реплике Карађорђевог топа, а са терасе двора са супротне стране пружа поглед на дворски павиљон и Мештровићеву скулптуру „Повјест Хрвата“. Грандиозне фигуре „Свинге“ и „Милоша Обилића“ такође су украс парковског дела као и Мештровићев скулпторски аутопортрет и „Његош“ у унутрашњости двора.

Чувени Плави салон који је назван по огромном плавом тепиху налази се у приземљу Краљевог двора. Уређен је  у стилу барока и из њега се излази у атријум са  копијама античких Лисипових скулптура. До њега је Златни салон са ренесансним обележјима, шкрињама и сликама, а затим Трпезарија и мала библиотека са ретким издањима. Зидови Плавог салона украшени су вредним уметничким делима међу којима је и Пусенова „Венера и Адонис“.  Издваја се и портрет Краља Петра као дечака непознатог аутора и низ фотографија -портрета краљевске породице. Подрумски део Краљевског двора био је предвиђен за провођење слободног времена краља Александра са пушачком собом, столовима за билијар и шах, али је претворен у радни. У њему је иновативни систем вентилације за то време као и централног грејања док су камини свуда служили као украс.  Из подрумског дела двора захваљујући „невидљивим“тајним вратима  подземним ходницима двор се могао неопажено напустити. У подрумском или оријенталном делу преплићу се европски и источни стил, познатији као руски историцизам уређења и ово је дело Николаја  Краснова. Салон је осликан мотивима из епске песме „Женидба цара Душана“. У њему се може видети и једини сачуван вајарски рад краљице Марије „Витез у контемпацији“, статуа у коју је излила своје емоције и неизрециву тугу после убиства мужа у Марсељу. Пажњу посетилаца изазива и тзв. соба шапата која је служила за политичке дискусије и разговоре са веома интересантним распоредом намештаја. У њој је столица на којој је једино седео краљ Александар наспрам које је било огледало на  коме се могао приметити и прислушкивач из суседне просторије. Због тога се у соби шапата одмах „откључавала“ фонтана чији би жубор воде онемогућавао  шпијунирање краљевих речи. У подрумском делу налази се и  сала за филмске пројекције која је била први биоскоп на Балкану. Из ових фотеља после Другог светског рата и Броз је гледао филмове, а шест фотеља било је резервисано за шефове сваке Републике.

Комунистичка власт оставила је свој печат током боравка на Дедињу. Уцртане петокраке на стубовима Краљевског двора, пресликани или уклоњени династички  грбови и замена симбола монархије симболима нове идеологије, скрнављење фресака у дворској капели и рупе на зидовима од испаљених хитаца и у чело Христа, крађа охридске иконе Богородице са Христом опточене златом са иконостаса - сведочанства су вандализма. Током немачке окупације капела је окупатору служила као магацин, а „ослободиоцима“ као  остава за баштенски алат и материјал.

Најновија разарања Краљевог двора догодила су се 1999. године када су НАТО бомбе изазвале обрушавање дела плафона и оштећење вредних предмета међу којима и глобуса из 17. века.

За разлику од Краљевог двора о Белом двору у јавности се више говорило. Градио га је краљ Александар Карађорђевић чији је живот прекинут хицима у Марсељу 1934. године не дочекавши његов завршетак и усељење са супругом краљицом  Маријом и синовима Петром, Томиславом и Андрејом за које је и саздан по замисли архитекте Александра Ђорђевића.  Од 1937. године у њему је најпре столовао намесник Павле, очекујући пунолетство краља Петра, а после Другог светског рата Бели двор је као резиденцију користио Тито примајући познате државнике тога доба. Осим кратког периода до 1948. године Тито није живео  у Белом двору већ се преселио у вилу у Ужичкој. Милошевић је у овом здању водио разговоре о косовском питању са америчким изаслаником  Ричардом Холбруком 1998. године.

Бели двор је грађен у енглеском стилу. У свечаном холу изнад кога је застакљена таваница кроз коју продире светлост изнад камина доминира портрет Александра Карађорђевића у генералској униформир, рад Паје Јовановића из 1932. године.  Овај део карактеристичан по црно-белом шаховском поду служи за пријем гостију и свечаности, добротворне приредбе и изложбе. Из пространог хола са венецијанским лустерима степенице воде на спрат и галерије. У приземљу из свечане сале пут води у  велику трпезарију са витринама у којима је изложен порцелан од кога је сачуван незнатан део. Велики салон је у стилу Луја XВ и XВИ у новијој историји био је место за политичке разговоре са страним дипломатама. Занимљиво је да се у приземљу налази и Мали салон у коме су се пре Другог светског рата  окупљање само даме. Зидове Белог двора, посебно његове свечане дворане красе дела Николе Пусена, Франсоа Мијеа, Паола Веронезеа, Јана Бројгела, Каналета... У великој библиотеци Белог двора према речима водича некада се налазило 35.000 књига од којих је на полицама сачуван део некада импресивног књижног фонда.

Свако ко је први пут на дедињским дворовима, не може а да се не постиди због непознавања величине и значаја династичке историје Србије. Радује што су дедињски дворови после две корона године поново отворени за посету као и чињеница да после деценија ни они, а ни краљевска породица не живе у забораву свога народа.

Уместо традиционалне церемоније  која је организована на Белом двору пре пандемије короне, овогодишња двадесета јубиларна додела награда  матурантима на Видовдан организована је  онлајн, а књиге, похвалнице и поклони упућени њиховим школама. – Морате да наставите да радите на свом образовању и да се усавршавате, због вас и ваше будућности, али и због добробити целе наше земље – поручио је том приликом престолонаследник Александар ИИ који је овом приликом изразио захвалност Историјском архиву Ужице и Архиву Републике Српске на великој подршци и донацији. У питању су примерци  књиге Момчила Вуковића Бирчанина „Краљ Петар ИИ Карађорђевић (1923-1970)“. Књига је у издању ових установа културе објављена прошле године.

Приредили су је директор ужичког Архива Жељко В.Марковић и професор историје Весна Лучић.  Бирчанин на 404 стране и кроз 18 поглавља сведочи о последњем југословенском краљу, његовом животу у изгнанству и жељи за повратком. Посмртни остаци последњег југословенског краља Петра Другог, његове мајке краљице Марије, супруге краљице Александре и брата Андреја који су преминули у изгнанству сахрањени су 2013. године на Опленцу уз државне почасти.