Током трајања изложбе „Пејзажи урбаних сећања” ауторке Јелене Аранђеловић, у Градској галерији Ужице реализован је циклус радионица са децом нижег школског узраста, који је трансформисао галеријски простор у место живог дијалога. Под насловом „Балони и успомене лебде заједно”, деца су кроз процес вођене визуелизације и анализе уметничких дела прешла пут од посматрача до коаутора, истражујући град не као скуп грађевина, већ као место пуно осећања. Кроз интерактивни дијалог са делима Јелене Аранђеловић и великана савремене сцене попут Криста (Цхристо), Аи Вејвеја (Аи Wеиwеи) и Јајои Кусаме (Yаyои Кусама), најмлађи суграђани су добили улогу „кључара” који откључавају скривене дневнике урбаних пејзажа.
Путовање је почело чулним истраживањем града у којем су деца, затворених очију, призивала мирисе и звуке својих улица, да би се потом упознала са радом уметника Криста који је са својом сарадницом Жан-Клод (Јеанне-Цлауде) попут џиновских поклона паковао огромне зграде и широка острва у текстил, учећи их да простор око себе посматрају на потпуно нов начин.
Анализирајући Јеленине радове, попут оног са мотивом рустичних степеница, учесници су ослушкивали предење насликане мачке и трагали за миром у сопственом комшилуку. Овај доживљај донео је необична открића, од тога да нам уметност помаже да пронађемо мир у сваком дану, до тога да једно пусто двориште на слици може да исприча причу о нечијој усамљености.
Атмосфера је постајала све динамичнија пред делом „Плави простор“, где су деца у лику мачке осетила верног чувара успомена, док је један од учесника у насликаним фотографијама препознао Јеленина сећања на сопствено детињство. Централни мотив радионице био је балон, симбол успомене која може одлетети ако је не чувамо. Разговор о дечаку са кофером и његовом летећем пријатељу покренуо је важно питање: „Шта је заправо теже, терет ствари или лакоћа сећања?“
Необично су упечатљиве биле поруке које су деца исписивала на самим балонима, инспирисана ликовним делом „Балони”. Деца су бојама и облицима дала лични смисао: жути балон је постао радост буђења, док је плава боја симболизовала летење и слободу. Један учесник је на свом црвеном балону записао снажну поруку да без љубави нема слободе.
Емотивни врхунац радионице догодио се пред призором птице која је тихо завршила свој лет. Она је све присутне подсетила на то да лепота не нестаје, већ се сели у наше успомене које никада не бледе. Истовремено, фигура дечака на крову са свежњем балона у руци навела је учеснике на племенит закључак: да он заправо скупља залутала сећања и помаже им да се врате људима којима припадају. Инспирисана причом о Аи Вејвеји и његовим драгоценим зрнима сунцокрета од порцелана, деца су схватила да сваки балон крије своју тајну успомену и да свака мала прича има огромну вредност када се нађе у друштву других.
На самом крају практичног дела радионице, деца су формирала „мрежу успомена“. Инспирисани магичним собама Јајои Кусаме и њеним лебдећим формама, качили су своје балоне поред оригиналних ауторкиних дела. Тиме је галерија постала заједнички свемир у којем сећања више нису усамљена, већ лебде као мале звезде. Овај јединствени спој анализе и маште потврдио је да слике нису само предмети на зиду. Оне су чувари наших најлепших мисли које, попут облачића, остају трајно забележене у срцу града.
Захваљујемо се ученицима четвртих разреда Основне школе „Стари град“ и њиховим учитељицама Мирјани Гускић, Косани Јешић и Ради Антонијевић на успешној сарадњи у реализацији ове радионице.
Učitavanje komentara...