Док се често може чути да млади све мање познају историју својих предака, једна десетогодишња девојчица показала је колико породично сећање може бити снажно када га неко пажљиво слуша и бележи.
Поводом обележавања 110 година од битке на Кајмакчалану, међу радовима пристиглим на конкурс "Мој јунак са Солунског фронта" посебну пажњу привукао је рад Анђеле Босиљчић, ученице ОШ „Змај Јова Јовановић“ из Београда, која је одлучила да истражи живот свог чукундеде Николе Суботића.
Уз помоћ породичних прича и подршку своје менторке, наставнице историје Јасмине Премовић, Анђела је реконструисала живот човека који је био терзија, први кмет села Крвавци код Ужица, учесник Балканских ратова, ратник Великог рата и један од оних чије име данас почива међу српским херојима на Зејтинлику.
Никола Суботић рођен је 1870. године и као поднаредник Четвртог пука Дринске дивизије ИИИ позива важио је за поузданог ордонанса - курира за поверљиву пошту. Према породичном предању, био је човек од поверења и самог краља Петра И.
Једна од најзанимљивијих прича везаних за њега потиче из Другог балканског рата. Носећи наређења током ноћи, наишао је на групу бугарских војника окупљених око ватре. Искористивши тренутак изненађења, повикао је: „Чета за мном!“ као да иза себе има читаву јединицу. Збуњени Бугари су га послушали, а он их је довео право до српске чете која их је заробила.
Када је 1915. године почело повлачење српске војске преко Албаније, Никола је већ имао 45 година и више није био обавезан да буде у строју. Ипак, свестан да би остајање код куће за њега могло бити кобно, придружио се својој јединици. Пре поласка свратио је кући, пресвукао се, узјахао свог верног коња Ацка и кренуо у ноћ, док је, како је касније причао његов син Чедомир, киша лила као из кабла.
На путу преко Албаније изгубио је свог коња. Према сведочењима сабораца, Ацко је страдао након што се тешко повредио у албанским мочварама. Из захвалности према животињи која га је носила кроз године ратовања, Никола је са собом понео његово седло и наставио пут пешке.
После опоравка стигао је на Солунски фронт и поново се придружио својој јединици. Међутим, једног јутра саборци су га пронашли мртвог у шатору. Породично предање говори да су га сломиле брига за породицу која је остала у окупираној Србији и туга за својим коњем Ацком.
Да је његова брига била оправдана, показало се већ сутрадан након његовог одласка. Аустроугарски војници и њихови сарадници упали су у породичну кућу тражећи га, опљачкали домаћинство и однели готово све што је породица поседовала.
Данас Никола Суботић почива у крипти Српског војничког гробља на Зејтинлику, где се у Спомен-соби налази плочица са његовим именом. Посебну вредност овој причи не дају само занимљиви детаљи из живота Николе Суботића, већ и чињеница да је његову животну причу истраживала девојчица која тек открива историју. У времену брзих информација и кратког памћења, Анђела је показала да љубав према прецима, породици и историји нема везе са годинама.
Захваљујући њој и њеној менторки, једна породична прича сачувана је од заборава и постала део ширег сећања на генерацију која је изнела најтеже године српске историје.
Управо то и јесте циљ конкурса „Мој јунак са Солунског фронта“ - да подстакне децу и младе да истражују своје корене и да приче о прецима наставе да живе и више од једног века након Великог рата.
Мисија обележавања 110 година од Кајмакчалана није само да се говори о прошлости, већ да се открију и сачувају приче које би без оваквих младих истраживача можда заувек остале заборављене.
Позивамо све који буду у прилици, да посете Кајмакчалан ове године - место где су исписане неке од најславнијих и најтежих страница српске историје.
Učitavanje komentara...