Ана Анџић Томлинсон је адвокат, стручњак за ауторско, уговорно, међународно и имиграционо право. Рођена Ужичанка од своје 18. године живи у Албукеркију, Нови Мексико (САД). Њена адвокатска каријера обухвата рад на случају који је 2013. године резултирао највећом пресудом у САД. У питању је парница о намештању цена, случај вредан милијарду долара.
Радо посећује вољено Ужице и тврди да је носталгија никада није напустила, упркос срећи коју је пронашла на другом крају света.
Опишите Ваш пут из Ужица до Сједињених Америчких Држава и Албукеркија и шта му је претходило?
Као и многи други млади људи који су деведесетих година одлазили из Србије, била сам одличан ђак. У основној школи била сам вуковац. Одувек сам била фасцинирана америчким континентом. Моји родитељи, Видослав (Ђана) и Бранка Анџић, имали су много занимљивих књига које су обухватале приче о древним цивилизацијама и индијанским племенима Америке.
Упркос томе што нисмо били ни богати ни привилеговани чланови тадашњег југословенског друштва, моји дивни родитељи успели су да ми омогуће одлазак у САД на размену студената у четвртом разреду гимназије. Агенција ме је сместила у Нови Мексико, који ми је био занимљив, али ме није привукао за стални боравак.
Вратила сам се у Ужице у лето 1991. године са жељом да упишем факултет у Београду. Како је ситуација у земљи постајала све озбиљнија, одлучила сам да одем на факултет у Америку и покушам да доведем брата и родитеље уколико дође до рата. Ту одлуку донела сам крајем јула, што је било веома касно за упис.
Имала сам срећу да су на Универзитету у Новом Мексику (УНМ) препознали сложеност ситуације и моје потенцијале и у рекордном року ме примили на факултет. Никада нећу заборавити осећања док сам се опраштала од породице тог лета 1991. године. Читавих седам дана сам преплакала по доласку у Америку, често седећи на једној клупи на УНМ-у. Та клупа постоји и данас, иако се све око ње променило. Понекад седнем на њу да се подсетим шта сам превазишла.
Како је текла Ваша професионална каријера?
У Ужичкој гимназији похађала сам природно-научни смер. Нарочито ме је занимао централни нервни систем (мозак и кичмена мождина), тако да сам уписала два факултета, биологију и психологију, јер тада још није постојао смер неуронауке.
На другој години придружила сам се истраживачкој групи професора Роберта Џејмса Сатерленда (Роберт Јамес Сутхерланд), међународно признатог неуронаучника. Била сам једини члан те истраживачке екипе који није имао докторат. Одувек сам жудела за истраживачким радом на том нивоу.
Међутим, није ми се допао свакодневни рад у лабораторији због недовољног контакта са људима. Зато сам изабрала право на постдипломским студијама. У САД се адвокатура може уписати само на нивоу постдипломских Јурис Доцтор студија, тако да нисам губила време променом правца.
Од своје 19. године финансијски сам независна. По стицању звања Јурис Доцтор заступала сам имигранте и азиланте у најзаузетијој и најстрожој граничној јурисдикцији САД, Ел Пасу. Моје заступање пред имиграционим судом у Ел Пасу резултирало је позивом да предајем имиграционо право и међународно јавно право на мојој алма матер, само две године након стицања звања.
Док сам се бавила имиграционим правом, успела сам да спасем неколико живота и помогнем многим људима. Имиграционо право ме је привукло адвокатској професији, али сам током школовања заволела ауторско право.
Моја досадашња каријера обухвата рад као правника, адвоката, професора права, професора истраживача, директора и консултанта. За детаље можете погледати мој веб-сајт, који је доступан и на српском језику: www.anaatconsult.com.
Шта је за Вас било битно када сте дошли у Америку? За сваког човека постоје разне врсте „америчког сна“, али остварење којег је за Вас било најбитније?
Најбитније ми је било да доведем брата и родитеље у САД, с обзиром на то да се рат распламсавао. У томе смо успели уз много среће.
Први је дошао мој брат Владимир 1992. године, коме сам купила авионску карту од своје прве стипендије у Америци. Добио је визу у готово немогућим околностима, јер смо приложили писмо о додели стипендије коју сам добила захваљујући максималном просеку оцена.
Наши родитељи придружили су нам се 1995. године, пошто су добили зелене карте на лутрији. Прва сам дошла у САД, а последња средила свој имиграциони статус.
Поред образовања и породице, борила сам се да живим избалансирано, комбинујући предан рад, који вам у САД-у не гине, са адекватном социјализацијом и временом за себе. Иако сам суштински штребер, волим изласке и пристојне проводе.
На једном од таквих провода упознала сам садашњег супруга Томаса Томлинсона у новембру 1993. године. Рођен је у Албукеркију, обоје смо тада студирали на УНМ-у и венчали смо се две године касније, по завршетку факултета.
У шали кривим Томаса што сам све ово време остала у Новом Мексику, али истина је да сам уз њега спознала колико је Нови Мексико заправо чаробно место.
Како сам остваривала професионалне амбиције, све више сам желела да се остварим и као родитељ. Мој амерички сан у потпуности се остварио када сам постала мајка.
Издвојте нам парнице које сте радили у адвокатури, а које се односе на ауторска права, сукоб интереса или антимонопол. Колико су поједини случајеви били вредни?
Свакако морам да истакнем случај који је резултирао највећом пресудом у САД 2013. године, вредном више од милијарду долара. Та парница вођена је против компаније Доw Цхемицал због намештања цена полиол-полимера.
Радила сам директно за главног адвоката Џоа Голдберга (Јое Голдберг), који је водио пет фирми на нашој страни, док је супротстављена фирма била једна од највећих на свету – Сидлеy Аустин ЛЛП.
Суђење је одржано у Канзас Ситију и трајало је пет недеља, док је цела парница трајала осам година. Ова пресуда и даље важи за највећу парницу за намештање цена по Шермановом закону, који регулише антимонополске односе у САД.
Фирма ФБД Лаw, у којој сам стекла ово искуство, светски је призната, а овај случај представља историјски успех за фирму из Новог Мексика.
Када сам се придружила ФБД Лаw-у, случај Полyол већ је био покренут три године раније, тако да нисам успела да се обогатим од те победе јер нисам имала прилику да уговорим процентуални део пресуде, што се обично дешава на самом почетку парнице.
Месецима након пресуде сањала сам како ми гомиле долара клизе низ прсте у амбис. Тада сам одлучила да каријеру усмерим ка областима које ме више занимају – заступању Индијанаца и високошколских установа, као и научном истраживању и комерцијализацији иновација, чиме се бавим од 2015. године.
Нисам богата материјално, али сам испуњена и срећна у много важнијим аспектима живота.
Отишли сте у Америку у време када су постојале бројне предрасуде према Србима. Да ли сте имали непријатности и колико се ситуација променила?
Данас је ситуација много боља него раније. Ратна пропаганда против Срба деведесетих година била је невероватна.
Једна изузетно паметна научница испричала ми је да је хајка на нас била толико ефикасна да се током деведесетих уздржавала од наручивања омиљене салате у школској кафетерији само зато што је у називу имала префикс „српска“.
Ја сам чак и физички нападнута 1992. године на УНМ-у зато што сам Српкиња. Од тада сам почела да се представљам искључиво као Српкиња. У срцу сам, ипак, увек Ужичанка.
Примена вештачке интелигенције отвара бројна питања о заштити ауторских права. Каква је ситуација у Америци?
Закон касни за технологијом, али се много ради на овим питањима кроз судске процесе.
Познатим личностима дата је могућност да заштите свој лик, дела и податке, док те врсте заштите нису тако јасно применљиве на остале грађане.
Технолошке компаније углавном избегавају одговорност позивајући се на Сецтион 230 Телекомуникационог закона, који провајдере платформи штити од одговорности за садржај који корисници објављују и деле.
Такође користе уговорне механизме којима, у замену за приступ АИ платформама, прикупљају личне и друге податке, укључујући и ауторска дела, наводно ради тренирања вештачке интелигенције.
Поједине корпорације у последње време врше масовно преузимање копија података из приватних порука и електронске поште, што ствара додатне проблеме из угла приватности и поверљивости.
Рано сте засновали породицу. Колико је разговор на српском језику присутан у Вашем дому?
Син говори српски и крштен је у Ужицу. Мој Томас тврди да разуме све, али говори веома мало, углавном у кратким фразама.
Откако је син пошао у школу, примат је преузео енглески језик. Ипак, у нашем дому дефинитивно одзвањају и српски и тагалог, јер је Томас по мајци Филипинац.
Када кажемо Нови Мексико, обично мислимо на тропске температуре. Да ли грешимо?
Овде морам да одговорим адвокатски: зависи.
Нови Мексико налази се на великој надморској висини, тако да имамо четири годишња доба. Има све осим прашуме и излаза на море. Прелеп је и магичан.
У шали тврдим да је Нови Мексико најбоље чувана америчка тајна.
Колико сте носталгични, шта Вам недостаје и шта највише волите у Ужицу?
Барем једном недељно дубоко пожелим да се телепортујем у Ужице.
Недостају ми родбина, пријатељи, изласци по граду и околини, као и јединствени шарм града који пружа високо урбано искуство, а истовремено задржава предности мањег места.
Пропутовала сам много и нигде нисам пронашла град са сличном душом.
Највише у Ужицу волим шетње поред Ђетиње и добронамерне људе који у њему живе.
Фото: Приватна архива А. А. Т.
Učitavanje komentara...